Jozo Oba se nikada nije osećao kao čovek. Pripadnost ljudskom rodu oduvek mu se činila neostvarivom, ali nužnom za opstanak. Poput kameleona on je razvio raznovrsne mehanizme mimikrije kako bi, koliko je moguće, nalikovao onome što društvo očekuje od jedinke. Međutim, suštinski ne shvatajući šta to uopšte znači biti čovek, Oba je nastavio da tone prema egzistencijalnom dnu, ili, ako vam se tako više sviđa, dosezao je neslućene vrhunce destruktivnosti. Posebno autodestruktivnosti.