У јапанској модерној књижевности тешко ће се пронаћи дело које својим квалитетима, уверљивошћу и заокруженошћу боље и јасније приказују слику безнађа једне људске душе. „Изопштеник”, егзистира као уметнича пројекција истине (голе и горке, која својом немилосрдном стварношћу и жестином тера читаоца да скрене поглед са текста) ауторовог живота и његових нејаких стремљења да се издигне из моралне баруштине и ситнодушја у себи и другима. Кроз очи Јозо Обе, Изопштеника, протагонисте и протијунака, видимо хладно и објективно описивање Дазаијеве накарадне стварности, која га судбински неумољиво прати још од најранијих година. Ауторова оштрица монолошко-асоцијативог типа приповедања, путем којег протагониста са тешком горчином евоцира сећања на своје дечаштво, струже по Дазаијевој кожи и огољава га до његове најтананије нутрине. Већ са првом реченицом: „Провео сам живот пун срама”, сазнајемо да овде нема језичког шарлатанства и залудних покушаја да се уметнички израз учини пријемчивљијим и допадљивијим. Живот Обе (па и сам живот Дазаија) насушна је потреба за љубављу. Како би, па барем и само на тренутак, осетио трунку људске топлине и привржености, он се препушта безнадној готовости да уради било шта. Тражи спас (нејак) у уметности, придружује се левичарском покрету, одаје проституткама и алкохолу, али, упркос свему, осећај тешке горчине и безнађа не да се избрисати, па ни ублажити ничим, а он само наставља да пада из зла у горе. И тако, вечито тражећи (и проналазећи) кривицу у самом себи, у клетој судби што га је на свет донела таквог – никаквог, уз критичко-сатирични модалитет, усмерен ка читавом свету, он беспоштедно и непромењено шиба по самоме себи, разобличујући се до степена једног обичног „пропалитета”. На крају, са неизрецивим очајањем у себи, он подиже главу к небу и обраћа се Богу, упитавши га: - Злочин ли је невино поверење? Злочин, казна, друштвене норме и друштвени закони, све су то категорије за свет „здравих” људи, коме наш протагониста, по рођењу, не припада. Он је продукт безнадне препуштености самом себи, вечитих немира што непромењено рију по дну људске душе, ледене самоће што савија кичму и ломи изнута. Он је нејаки тежак, напаћени многострадалник, он је.... Изопштеник!